Психолошка прва помоћ и самопомоћ у кризним ситуацијама

Кратак водич за жртве природних катастрофа, несрећа и других кризних ситуација

Шта нам се дешава у кризи?

Долази до привременог губитка психолошке равнотеже, услед неког стресног, опасног или трауматског догађаја, као што су оружани напад или рат, саобраћајне несреће, технички акциденти, пожари, елементарне непогоде (земљотреси, поплаве), губитак блиске особе... Раније уобичајени механизми превладавања тешких ситуација, којима свака особа располаже, тада престају да функционишу. Другачије речено, нормална особа нашла се у ненормалним околностима.

Како се осећамо у кризи?

Сваки човек, као и свака криза, прича су за себе. Али, најчешће, на почетку кризе јављају се шок, неверица, љутња, страх, узнемиреност, паника. Све то прате безнадежност, дезоријентисаност и општа несигурност. Особа се осећа поражено, као кормилар који више нема контролу над својим бродом.

На телесном плану, могу се јавити и следеће манифестације:
- поремећаји спавања (буђење ноћу, несаница, ноћне море),
- губитак апетита или прекомерна употреба хране,
- главобоље, мучнина, пробавне сметње.

Уобичајене су промене понашања, нервоза, плакање (понекад непрекидно), претерана везаност за друге (која до тада није постојала), агресивне реакције…

Колико траје криза?

Иако има и дужих криза, оне најчешће трају од 4 до 6 недеља.
Добра вест за особу у кризи гласи: “Све што вам се догађа тренутно, проћи ће! Губитак равнотеже увек је могућност и шанса за успостављања нове!”

Како помоћи себи?

Најважније је знати – нисте сами! Око вас су људи који вам могу помоћи: подршком, загрљајем, саосећајним слушањем и разумевањем, провођењем времена са вама. То могу бити ваше комшије, пријатељи, колеге, рођаци...Ту су и људи професионалци које не познајете, али вам они итекако могу помоћи. Можете помоћи и сами себи! Док вас мука не натера, не можете некад ни знати колико сте јаки!

После првобитног стања шока, уместо да се препустите паници, поставите себи питања:
„Шта ја могу да учиним у овој ситуацији?“
„Како могу да помогнем себи?“
„Од кога могу да затражим помоћ?“
Увек је боља акција уместо панике! Не заборавите да нисте сами. Увек можете да затражите помоћ професионалаца!

Присетите се неких ранијих ситуација које су изгледале нерешиве, а ипак сте их савладали. Сетите се шта сте тада урадили, како сте се осећали када сте проблем, упркос свим препрекама, решили. Сетите се других људи - својих познаника, пријатеља, рођака, колега, који су били у немогућим ситуацијама а ипак су их превазишли!

Разговарајте са неким ко вам је близак о томе како се осећате, кроз шта пролазите.
Можете бележити своје мисли и емоције и видећете како се мењају из дана у дан.

Охрабрите себе позитивним размишљањем и ставовима. Не заборавите – живот је борба!
Немојте никада постављати себи узалудна питања: „Зашто баш ја?“, „Зашто се баш мени то дешава?“, „Чиме сам ја то заслужио?“ Немојте се предавати самосажаљењу и апатији: „Немам среће, таква ми је судбина“. Таквим питањима и негативним мислима будите негативне емоције и одузимате себи драгоцену енергију, која ће вам бити потребна да се изборите са новонасталом ситуацијом.

Негујте оптимизам колико год ситуација била тешка.
Ситуацију не можете да промените, али можете да промените свој став према њој!

Када затражити помоћ?

Увек када не можете сами да „прорадите“ све оно што вам се дешава и не успевате да поднесете и временом превазиђете тешкоће, а трпљење и патња не престају.

Корисна ће вам бити помоћ оптимистичних особа, охрабрење пријатеља, чланова породице, комшија. Оно што вам је у кризи најпотребније јесу подршка и сигурност. Довољно је да вас неко пријатељски загрли, остићете позитивну промену.
Ту су наравно и стручњаци, професионалци за ментално здравље, који ће вам својим стручним саветима пружити неопходну психолошку помоћ.

Шта је најважније за психолошку прву помоћ у кризи?
 
 Давање преко потребне подршке особи у кризи, збрињавање основних потреба и пружање сигурности.

 Стварање осећаја да угрожени није остављен сам у невољи, да је поред њега неко коме је стало
 и коме може да се обрати.


 Охрабривање особе да испољи осећања, без осуде, знајући да су у ненормалним околностима све
 реакције нормалне.


 Помоћ у структурисању свакодневне рутине, повратак уобичајеним активностима, да би се повратило
 осећање  контроле над сопственим понашањем и животом.

Све што се чини у први мах, важно је због превенције накнадних психичких поремећаја.
Ако ни после неколико недеља не наступи олакшање, неопходно је потражити стручну помоћ. Не лечи време већ људи!