Љубомир Касагић
Биографија
Љубомир Касагић рођен је у Босни и Херцеговини, у селу Ламинци – Сређани, 1940. године. По завршетку Учитељске школе, дипломирао је психологију на Филозофском факултету у Београду 1965, магистрирао 1976. у Сарајеву, а докторску дисертацију из области психологије одбранио 1984. године на Филозофском факултету Универзитета у Скопљу. Седамдесетих година радио је у Пешадијском школском центру ЈНА као референт за психологију, потом, од 1975. године све до пензије, радио је на Војној академији у Београду у различитим звањима. Два пута је изабран у звање редовног професора на предмету војна психологија. Професор Касагић предавао је војну психологију на свим нивоима школовања официра као и различитим облицима усавршавања старешина и наставника. Поред доприноса развоју психологије као научне дисциплине, залагао се и за дидактичко – методичко усавршавање наставе, посветивши се опремању кабинета за војну психологију, развоју научних средстава и уџбеничког материјала за студенте Војне академије.
Издвајамо:
Писмо проф др Десимира Пајевића након смрти професора Касагића које је објављено на интернет страници Друштва психолога Србије (https://dps.org.rs/163-vesti/1062-secanje-2):
СЕЋАЊЕ...
Крајем минуле године, изненада нас је напустио Проф. др. Љубомир Касагић, дугогодишњи професор Војне психологије на Војној академији у Београду.
Чиме му се ми, који смо цео радни век провели са њим, осим незаборавних сећања на њега као изузетног човека и великог стручњака можемо одужити? Користимо могућност да напишемо који редак о његовом животу и раду.
Шта рећи из богате биографије о Проф. Касагићу, нашем Љуби, како смо га из милоште звали?
Пре свега, можемо нешто рећи управо о храбрости и ентузијазму, да је давних 60-тих година прошлога века, један момчић из Босне, као да је изашао из Ћопићевих прича, кренуо ка велеграду загледан у звезде и висине, које ће и сам потом освајати. Као најбољи ученик Учитељске школе у Бања Луци, био је ослобођен полагања матуре и постао учитељ, али не, хтео је више и даље. Дође у Београд, уписа психологију и добије најгору собу у тадашњем студентском дому на Вождовцу где му је на кревет кроз разбијен прозор упадао снег. Обрати се тада колеги који је био задужен у факултетском одбору савеза студената за доделу домова, и добије пристојну собу у Студентском граду. (Случај је хтео да су касније скоро цео свој радни век као велики пријатељи и сарадници провели заједно на Војној академији.)
Мада је био најбољи средњошколац није добио општинску стипендију, иако му је отац стрељан у Јасеновцу. Пресавије наш момак, бруцош, папир, написа тих пар речи, па наслови на кабинет тадашњег Председника Југославије. И, наравно, након пар дана општинари га позваше и невољно му доделише стипендију. Наравно, поменуте анегдоте имају смисла само да би се схватили услови у којима су студирали студенти из сиромашних средина, али својом вољом и умећем нису одустајали пред проблемима. Један од таквих је био и колега Касагић.
И крену студентско путешествије. Најбољи из средње школе, постаде један од најбољих студената, а потом као такав заврши магистарске, а затим и докторске студије.
Свој професионални рад и развој започиње у Сарајеву, у пешадијском школском центру ЈНА, као референт за војну психологију.
Убрзо затим прелази у Београд, на Војну академију. Биран је у сва наставничка звања, од асистента за војну психологију, предавача, доцента, ванредног професора до звања редовног професора.
Поред рада на Војној академији, реализовао је пет година и наставу из Опште психологије на Филозофском факултету у Косовској Митровици. На истом Одсеку обављао је две године и дужност шефа Одсека.
Након Војне академије наставља рад на Филозофском факултету у Бања Луци, на предмету Општа психологија.
Учествовао је у конципирању, изради и иновирању више наставнх програма. Радио је на плану дидактчко – методичког усавршавања наставника и наставе психологије, развијању и опремању кабинета, набавци савремених наставних средстава и уџбеничког материјала.
Публиковао је преко 55 стручних и научних радова, међу којима је 13 стручних књига, 15 научних студија, мноштво чланака, саопштења и приказа. Ти радови су цитирани 36 пута у 22 чланка реферисана у Социо Факту - српском цитатном индексу за друштвене науке.
Био је члан експертског тима у Војсци СЦГ за област психолошких наука.
За свој допринос науци и војној психологији похваљиван је, награђиван и одликован Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом рада са сребрним венцем и Медаљом за допринос одбрани и безбедности у време бомбардовања СРЈ, 1999.
Као човека су га красиле изузетне особине: био је културан, одговоран, радан и марљив, добронамеран, стрпљив и сарадљив, интелигентан, образован и наочит; мање је причао, а више слушао, уз свој топао осмех,... Студенти су га изузетно волели и уважавали јер је био правичан, спреман на дијалог и захтеван.
И шта рећи на крају животног пута једног надасве хуманог човека и великог стручњака? Љуба се сећао шта је један професор рекао његовој генерацији студената психологије на првом часу: „Сада сте академски грађани и у најлепшем периоду свог живота; искористите сваки тренутак те лепоте, али немојте да заборавите да сте студенти веома озбиљног факултета и да морате, много да радите, да бисте једног дана били успешни професионалци.”
Да, баш тако... и Љубина генерација је то знала. Рађале су се студентске љубави, а једна од њих била је и љубав нашег момка с почетка овог сећања. Родила се студентска љубав, претворила у брак и породицу, која му је била уточиште и подршка до последњег дана.
Завршићемо ово сећање, у нади да нас негде гледа мали човек, а велика громада. Баш онако, како је написала његова бивша студенткиња изразавајући саучешће његовом сину Саши и ћерки Маји:
Била сам студент Вашег оца у Бањој Луци. Први положен испит био ми је из Психологије опажања код мог, од тада, најдражег професора. Данас сам на докторском студију на Филозофском у Београду и асистент у Босни. Трудим се својим студентима бити баш онаква какав је Ваш отац био мени. Жао ми је што му то никад нисам рекла, колико је значио за мој пут психолога и колико сам се дивила његовом односу према студентима, знању и личности. Нека му је лака земља и надам се да је и сад високо, високо, као што је био током живота..”.
Проф. др Десимир Пајевић, 23. јануар 2017. године
Библиографија
Професор Касагић објавио је више десетина стручних и научних радова, књига, научних студија, чланака и упутстава.
Књиге, приручници, практикуми:
Љубомир Касагић рођен је у Босни и Херцеговини, у селу Ламинци – Сређани, 1940. године. По завршетку Учитељске школе, дипломирао је психологију на Филозофском факултету у Београду 1965, магистрирао 1976. у Сарајеву, а докторску дисертацију из области психологије одбранио 1984. године на Филозофском факултету Универзитета у Скопљу. Седамдесетих година радио је у Пешадијском школском центру ЈНА као референт за психологију, потом, од 1975. године све до пензије, радио је на Војној академији у Београду у различитим звањима. Два пута је изабран у звање редовног професора на предмету војна психологија. Професор Касагић предавао је војну психологију на свим нивоима школовања официра као и различитим облицима усавршавања старешина и наставника. Поред доприноса развоју психологије као научне дисциплине, залагао се и за дидактичко – методичко усавршавање наставе, посветивши се опремању кабинета за војну психологију, развоју научних средстава и уџбеничког материјала за студенте Војне академије.
Издвајамо:
Писмо проф др Десимира Пајевића након смрти професора Касагића које је објављено на интернет страници Друштва психолога Србије (https://dps.org.rs/163-vesti/1062-secanje-2):
СЕЋАЊЕ...
Крајем минуле године, изненада нас је напустио Проф. др. Љубомир Касагић, дугогодишњи професор Војне психологије на Војној академији у Београду.
Чиме му се ми, који смо цео радни век провели са њим, осим незаборавних сећања на њега као изузетног човека и великог стручњака можемо одужити? Користимо могућност да напишемо који редак о његовом животу и раду.
Шта рећи из богате биографије о Проф. Касагићу, нашем Љуби, како смо га из милоште звали?
Пре свега, можемо нешто рећи управо о храбрости и ентузијазму, да је давних 60-тих година прошлога века, један момчић из Босне, као да је изашао из Ћопићевих прича, кренуо ка велеграду загледан у звезде и висине, које ће и сам потом освајати. Као најбољи ученик Учитељске школе у Бања Луци, био је ослобођен полагања матуре и постао учитељ, али не, хтео је више и даље. Дође у Београд, уписа психологију и добије најгору собу у тадашњем студентском дому на Вождовцу где му је на кревет кроз разбијен прозор упадао снег. Обрати се тада колеги који је био задужен у факултетском одбору савеза студената за доделу домова, и добије пристојну собу у Студентском граду. (Случај је хтео да су касније скоро цео свој радни век као велики пријатељи и сарадници провели заједно на Војној академији.)
Мада је био најбољи средњошколац није добио општинску стипендију, иако му је отац стрељан у Јасеновцу. Пресавије наш момак, бруцош, папир, написа тих пар речи, па наслови на кабинет тадашњег Председника Југославије. И, наравно, након пар дана општинари га позваше и невољно му доделише стипендију. Наравно, поменуте анегдоте имају смисла само да би се схватили услови у којима су студирали студенти из сиромашних средина, али својом вољом и умећем нису одустајали пред проблемима. Један од таквих је био и колега Касагић.
И крену студентско путешествије. Најбољи из средње школе, постаде један од најбољих студената, а потом као такав заврши магистарске, а затим и докторске студије.
Свој професионални рад и развој започиње у Сарајеву, у пешадијском школском центру ЈНА, као референт за војну психологију.
Убрзо затим прелази у Београд, на Војну академију. Биран је у сва наставничка звања, од асистента за војну психологију, предавача, доцента, ванредног професора до звања редовног професора.
Поред рада на Војној академији, реализовао је пет година и наставу из Опште психологије на Филозофском факултету у Косовској Митровици. На истом Одсеку обављао је две године и дужност шефа Одсека.
Након Војне академије наставља рад на Филозофском факултету у Бања Луци, на предмету Општа психологија.
Учествовао је у конципирању, изради и иновирању више наставнх програма. Радио је на плану дидактчко – методичког усавршавања наставника и наставе психологије, развијању и опремању кабинета, набавци савремених наставних средстава и уџбеничког материјала.
Публиковао је преко 55 стручних и научних радова, међу којима је 13 стручних књига, 15 научних студија, мноштво чланака, саопштења и приказа. Ти радови су цитирани 36 пута у 22 чланка реферисана у Социо Факту - српском цитатном индексу за друштвене науке.
Био је члан експертског тима у Војсци СЦГ за област психолошких наука.
За свој допринос науци и војној психологији похваљиван је, награђиван и одликован Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом рада са сребрним венцем и Медаљом за допринос одбрани и безбедности у време бомбардовања СРЈ, 1999.
Као човека су га красиле изузетне особине: био је културан, одговоран, радан и марљив, добронамеран, стрпљив и сарадљив, интелигентан, образован и наочит; мање је причао, а више слушао, уз свој топао осмех,... Студенти су га изузетно волели и уважавали јер је био правичан, спреман на дијалог и захтеван.
И шта рећи на крају животног пута једног надасве хуманог човека и великог стручњака? Љуба се сећао шта је један професор рекао његовој генерацији студената психологије на првом часу: „Сада сте академски грађани и у најлепшем периоду свог живота; искористите сваки тренутак те лепоте, али немојте да заборавите да сте студенти веома озбиљног факултета и да морате, много да радите, да бисте једног дана били успешни професионалци.”
Да, баш тако... и Љубина генерација је то знала. Рађале су се студентске љубави, а једна од њих била је и љубав нашег момка с почетка овог сећања. Родила се студентска љубав, претворила у брак и породицу, која му је била уточиште и подршка до последњег дана.
Завршићемо ово сећање, у нади да нас негде гледа мали човек, а велика громада. Баш онако, како је написала његова бивша студенткиња изразавајући саучешће његовом сину Саши и ћерки Маји:
Била сам студент Вашег оца у Бањој Луци. Први положен испит био ми је из Психологије опажања код мог, од тада, најдражег професора. Данас сам на докторском студију на Филозофском у Београду и асистент у Босни. Трудим се својим студентима бити баш онаква какав је Ваш отац био мени. Жао ми је што му то никад нисам рекла, колико је значио за мој пут психолога и колико сам се дивила његовом односу према студентима, знању и личности. Нека му је лака земља и надам се да је и сад високо, високо, као што је био током живота..”.
Проф. др Десимир Пајевић, 23. јануар 2017. године
Библиографија
Професор Касагић објавио је више десетина стручних и научних радова, књига, научних студија, чланака и упутстава.
Књиге, приручници, практикуми:
- Основи војне психологије, ВА КоВ, Београд (Касагић, Љ. Шипка, П. и Пајевић, Д, 1987)
- Војна психологија, ВИНЦ, Београд,. (Арнаутовић, Д., Касагић, Љ. и Пајевић, Д, 1988)
- Психологија за војног старешину, Војна академија КоВ, Београд, (Касагић, Љ. и Костић, П, 1992)
- Личност и учење, НИУ ВОЈСКА, Београд, 1996.
- Војна психологија, Војна академија, Београд,. године.(Пајевић, Д. и Касагић, Љ, 2001)
- Психологија, Студио МС, Београд, (Пајевић, Д. и Касагић, Љ, 2001)
- Општа психологија, Студио МС, Београд, (Касагић, Љ. и Чабаркапа, М, 2002)
- Практикум војне психологије, ВА КоВ, Београд, (Касагић, Љ. Пајевић, Д., Данић, Н. и Јоцић, Р, 1990)
- Методички приручник за вежбе из војне психологије, ВА КоВ, Београд (Касагић, Љ., Пајевић,Д., Костић, П. и Ловре, М, 1980)
- Дидактичко-методички приручник за наставнике почетнике, ВА, Београд, (Анђелковић, Р., Дамњановић, П. и Касагић, Љ, 2001)
- Приручник за примену психолошких тестова у Војсци Југославије, ГШ ВЈ, Управа за информисање и морал, 1998. (Касагић, Љ, Чабаркапа, М.,Аларгић, Д. и Обрадовић, Б.)
- Морално-психолошка припрема припадника ВЈ, ГШ ВЈ, Управа за морал, Београд, 1999. (Касагић, Љ. и Аларгић, Д.)
- Практикум војне психологије, ВА, Београд, 2003. (Касагић, Љ. Пајевић, Д., Данић, Н. и Јоцић, Р.)
Пројекти:
- Дидактичка функција аутотренажера АТ-70, Семинар: Примена савремених техника у васпитно-образовном процесу, Пешадијски школски центар, Сарајево, 1970. (Касагић, Љ.)
- Мотивациона вриједност похвале и критике у процесу стицања вјештине гађања из пиштоља, Филозофски факултет, Сарајево, 1976. (Касагић, Љ.)
- Неки проблеми формирања и деловања питомачког колектива, Војна академија КоВ, Београд, 1979. година. (Касагић, Љ. и Костић, П.)
- Неки социолошко-психолошки аспекти слободног времена питомаца, Зборник радова ВА КоВ бр. 7, Београд, 1981. (Касагић, Љ. и Маравић, Г.)
- Слободно време питомаца, Војна академија КоВ, Београд, 1982. (Касагић, Љ. и Маравић, Г.)
- Активност питомаца у настави, Војна академија КоВ, Београд, 1987.(Касагић, Љ.)
- Утицај васпитно-образовног процеса на мијењање неких особина и структуре личности питомаца ВА КоВ, Зборник радова ВА КоВ, бр. 10, Београд, 1984. (Касагић, Љ.)
- Међуљудски односи у питомачким колективима ВА ЈНА, Саветовање у ВА КоВ, Београд, 1989. (Касагић, Љ.)
- Особине личности питомаца као фактор успешности и производ образовно-васпитне дјелатности ВА КоВ, Београд, ЦОСИС, 1989. (Касагић, Љ.)
- Образовно-васпитни ефекти иновираног распореда дневног радног времена Универзитета ВЈ, УВЈ, Београд, 1993. (Касагић, Љ. и Миловановић, Р.)
- Борбени морал припадника Војске Југославије у агресији НАТО-а на СРЈ (1 део), ГШ ВЈ, Управа за морал, Београд, 1999. (Даниловић, Н., Касагић, Љ., Дамњановић, Д., Пајевић, Д. и Јовановић, М.)
- Међуљудски односи у војним академијама ЈНА, ВА КоВ, Београд, 1991. (Шипка, П. и Касагић, Љ.)
- Борбени морал припадника Војске Југославије у агресији НАТО-а на СРЈ (2 део), ГШ ВЈ, Управа за морал, Београд, 1999. (Даниловић, Н., Касагић, Љ., Дамњановић, Д., Пајевић, Д. и Јовановић, М.)
- Социјални, морални и психолошки чиниоци отпора агресији НАТО-а на СР Југославију (први део), ГШ ВЈ, Управа за морал, Београд, 2001. (Даниловић, Н., Касагић, Љ., Марчек, Ј., Дамњановић, П., Чабаркапа, М., Пајевић, Д., Дамњановић, Д., Радовановић, Д. и Килибарда, З.)
- Социјални, морални и психолошки чиниоци отпора агресији НАТО-а на СР Југославиј (други део), ГШ ВЈ, Управа за морал, Београд, 2001. (Даниловић, Н., Касагић, Љ., Марчек, Ј., Дамњановић, П., Чабаркапа, М., Пајевић, Д., Дамњановић, Д., Радовановић, Д. и Килибарда, З.)